Arne Dal: ekskluzivno za magazin NIN

Share on facebook
Share on twitter
Share on pinterest

Povodom objavljivanja romana Pustoš na srpskom jeziku, poznati švedski pisac dao je prvi intervju za srpske medije

U svom prvom intervjuu na srpskom jeziku, skandinavski majstor napetosti govori kako su promene društvenih okolnosti uticale na njega da počne da piše krimiće, ali i zbog čega se raduje što je njegov roman „Pustoš“ objavljen na srpskom jeziku

 

Izvor: NIN, www.nin.co.rs

Autor: Dragan Jovićević

 

Svetska kritika uporedila ga je sa Stigom Lašonom i Heningom Mankelom. Kada smo ga pitali za omiljene pisce Skandinavije, njih dvojicu nije ni spomenuo. Utoliko je Arne Dal, kao jedna nepoznanica na našoj književnoj sceni, verovatno jedan od intrigantnijih pisaca krimića Švedske danas, koji se upravo premijerno predstavlja i na srpskom jeziku romanom Pustoš, u izdanju nove izdavačke kuće Dokaz izdavaštvo.

Dakle, niz nama novih imena donosi jednu poslasticu ne samo ljubiteljima krimića, već i onima koji u beskraju savremene svetske proze traže inovativnost i originalnost. Arne Dal, čini se, po svemu je originalan. Intervju sa njim, zahvaljujući agilnosti izdavača, dobili smo u rekordnom roku, gotovo simultano sa objavljivanjem Pustoši minulog vikenda. Znali smo toliko da njegovu biografiju čini obilje naslova, što romana što televizijskih adaptacija, kako njegovih dela tako i drugih. Iza pseudonima Arne Dal, nalazi se pravo ime Jan Arnald, a njegov serijal o dvoje neobičnih detektiva koji istražuju neobične slučajeve, prodat u više stotina hiljada primeraka širom sveta, izlazi iz okvira klasičnih krimi obrazaca. Tako, u Pustoši, nestanak jedne devojčice primorava istražiteljski par da se vrate u detinjstvo i ponovo izbore sa davno zakopanim sećanjima, vodeći istragu izvan klasičnih policijskih metoda…

Za Jana Arnalda odnosno Arne Dala rekli bismo da je i privatno drugačiji i sasvim sigurno duhovit. Tokom intervjua, u pitanjima smo navodili originalni naslov njegovog dela (Utmarker), a on nam je u odgovorima pisao naslov svog romana u prevodu na srpski (Pustoš). Uz zahvalnost i na početku i na kraju razgovora, naveo je i da smo ga podstakli da shvati koliko mu je neophodna „povratna informacija po pitanjima ovog čudnog a izazovnog žanra“, kao što je krimić.

Ono što sam prvo primetio u vašem romanu, jeste gotovo savršen odnos likova i radnje. Većina događaja plete se iz unutrašnjih drama glavnih aktera. Čini mi se da je to manir skandinavskih autora žanra, više nego američkih. Da li je u tome ključna razlika između krimi romana u vašoj zemlji i onih napisanih u Americi?

Hvala vam na ovom pitanju. Lično mislim da je pisanje krimića uvek vođeno motivacijom likova, a ne radnjom. Potreban vam je sjajan zaplet, naravno, ali čim radnja zapravo uključi likove do kojih vam je stalo i sa kojima se identifikujete, onda oni apsolutno postaju važniji. U osnovi svih dobrih romana leže pitanja egzistencijalizma, pa tako i u krimiću. A to znači da morate da osetite radnju u dubinama sopstvenog bića. A američki pisci krimića ponekad – dobri, onakvi kakvi jesu – ipak izostavljaju taj ključni egzistencijalni element.

Kako pišete? Kako izgleda vaš proces kreiranja romana, likova i zapleta?

Taj proces se menja s godinama. Za ovo vreme, ja sam se pomerio od jednog vrlo striktnog kompozitora ka jednom muzičaru improvizatoru. Ali jedna stvar je ostala nepromenjena, a to su likovi za koje želim da me lično zainteresuju i nad kojima nemam kompletnu kontrolu. Želim da me moje sopstveno pisanje iznenadi.

Koliko je teško napisati nepredvidivu priču? Da li imate za to striktnu šemu? Ili vas i to iznenadi?

To je ključno pitanje za mene danas. Sednem da pišem jednu knjigu, a ona postane sasvim drugačija na kraju. Kada se osvrnem i pogledam unazad na ceo proces, poželim da i meni samom to bude nepoznanica. Postoji praznina na polici koju treba ispuniti dobrom knjigom. A imajući u vidu količinu potencijalnih knjiga koje bi mogle da se nađu na polici, to nije nimalo lak posao.

Koliko pop kultura utiče na vaše pisanje?

Zavisi gde podvlačite granicu između pop kulture i „ozbiljne“ kulture. Zar nije Šekspir bio pop kultura svog vremena? Ali da, ja jesam mešavina pop kulture i klasične kulture. Primetićete brzinu i žestinu pop kulture u mom pisanju. Ali i najbolji izdanci pop kulture uvek imaju nešto više, vode vas na neko mesto gde nikad ranije niste bili.

Ko su glavni akteri vašeg romana? Da li su oni inspirisani istinitim likovima?

To su Sam Berger i Moli Blum. Dvoje čudaka koji rade u različitim sektorima švedske policije. Prinuđeni su da rade zajedno, i tako zajednički otvaraju vrata potisnutim dramama iz svojih mladosti, kako bi pronašli osobu za koju će se ispostaviti da je kidnapovala više devojaka i držala ih zarobljenim dugo vremena. Ti likovi nisu inspirisani pravim osobama, ali jesu kolekcija karakteristika brojnih ljudi iz mog života, koje sam upoznavao, voleo, mrzeo i sa kojima sam se smejao. I naravno, mnogih ljudi koje sam zaticao unutar sebe.

Da li onda mislite da svet u kome živimo, nažalost, nudi i previše inspiracija za žanr krimića i trilera, da ponekad svojom bizarnošću uspeva da prevaziđe i samu maštu pisaca?

Tokom poslednje dve decenije, svet je video toliko mnogo ludila da je realnost najčešće prevazilazila fikciju. Znam najmanje deset incidenata koji su se odigrali u svetu, a za koje bi neki urednik, da ih vidi u rukopisu romana, rekao: seci to, deluje previše izmišljeno. Tako da, u osnovi, moje viđenje realnosti je drastično drugačije u poslednjih dvadeset godina. Danas je apsolutno sve moguće.

Pišete vrlo vizuelnim jezikom. Vaš roman izgleda kao gotov tritment za film… Pritom, radili ste na adaptacijama nekih vaših romana za televiziju. Kako vam izgleda kada neko drugi prenese vašu priču u drugi medij?

Pisao sam mnogo za televiziju, i to ne samo za seriju po mojim romanima, već i na drugim scenarijima. Ali znate, ja sam u osnovi pisac knjiga i mnogo više živih sećanja mi dolazi iz knjiga koje sam napisao, nego sa televizije. Kada tekst uspe da stvori takve vizuelne impresije da one ostanu u vašem umu zauvek, to su onda prave slike. Siguran sam da bi Pustoš i njeni nastavci zaista mogli da budu sjajna serija…

Kada se kaže skandinavski krimić, odmah se misli na jedan određeni žanr, koji su kreirali i popularizovali tamošnji pisci. Šta mislite o vašim kolegama? Ko je najintrigantnije spisateljsko ime i zbog čega?

Pa na neki način jeste tako, kao što je žanr i „evropski džez“, koji se razvio u drugom pravcu zahvaljujući čemu se mnogo razlikuje od originalnog američkog džeza… Moguće je da je skandinavski krimić malo bliži svakodnevnom životu, te ima više književnih elemenata u odnosu na standardni krimić. Ako bismo ga posmatrali kao žanr, svakako je mlađi od britanskih i američkih stilova krimića, iako već ima dugu tradiciju. A ako moram da izdvojim druge pisce, moj izbor bi svakako bili Maj Ševal i Per Vale, Hokan Neser i Anders Roslund i Borge Helstrom.

I u svim njihovim romanima i dalje ima više ubistava nego u celoj Skandinaviji uopšte. Kako ste se vi odlučili za pisanje krimića i trilera?

Ako izuzmemo zabačene delove, Švedska jeste i dalje jedna od najbezbednijih zemalja za život. Uvek mi se činilo da je krimić najbolje pisati „posle haosa“, kada su i pisac i čitalac na „sigurnom“, na nekoj bezbednosnoj distanci. Tada je zanimljivije sagledati kriminal i horor, kako bismo uvideli šta se zapravo desilo, zbog čega, i šta možemo iz toga da naučimo. Neophodna vam je distanca prema nasilju, kako biste bili u mogućnosti da o tome pišete. Ali isto tako, neophodno je da osećate da pretnja nije okončana, već da ostaje neka opasnost koja i dalje vreba. Upravo sam sa tim osećajem iz devedesetih godina i počeo da pišem krimiće. Moja generacija je odgajana u miru i sveopštoj zdravoj atmosferi, i nismo imali zapravo čega da se plašimo, pogotovo ne u poređenju sa vama koji ste živeli na Balkanu. Ali onda, iznenada, kapitalizam je sve preokrenuo. Sve je postalo okrutnije, pojavili su se teroristi, počeli su ratovi na našem kontinentu i prvi put smo i mi osetili taj talas strave koji je došao i do nas, do ovog mirnog i dosadnog severa Evrope.

Pustoš je prvi vaš roman koji će biti objavljen na srpskom jeziku. Recite nešto više o vašim ostalim romanima i šta biste voleli sledeće da objavite?

Da, mnogo se radujem tome što je Pustoš objavljen u Srbiji. Mislim da je to dobar izbor za početak, jer je u tom romanu moje pisanje sazrelo i dostiglo određenu preciznost. Pre Pustoši napisao sam 11 knjiga, koje čine ogroman serijal o švedskoj jedinici A, koja se suočava sa međunarodnim zločinima. Te knjige su pretočene u TV seriju. Potom sam pisao i četiri knjige o policiji Evropske unije, nazvane Opcop. Tako da Pustoš je zapravo moja petnaesta knjiga o kriminalu, ali je to ujedno roman koji je označio novi početak. Pre toga, pisao sam o timovima policije, a u ovom romanu bavim se slobodnim strelcima kao što su Berger i Blum i njihovim nastojanjima da postanu deo postmodernog sveta, u kome živimo danas. U romanu Pustoš akcenat je na uzbuđenju, žestini, egzistencijalnim pitanjima i neočekivanim obrtima. Mnogo manje ima svetske politike.

Knjige koje ste naveli prodate su u više miliona primeraka. Šta zapravo znači biti bestseler pisac danas?

To znači da dobijate mogućnost da se izborite za pisanje priča van ustaljenih obrazaca. Velika je borba da se napiše originalna priča, a da se pritom ne izgube čitaoci. Na neki način, to je paradoksalno – s jedne strane, publika tako postaje sve obrazovanija, jer se uključuje u tekst i razmatra i sama moguće zaplete. Ali s druge strane, ljudi su sve površniji, i sve manje zainteresovani za složenost ljudskih života. Zato morate da nađete način da originalne ideje prošvercujete u svom pisanju.

Mislim da ste čuli ovo pitanje više puta, ali prosto moram da vas pitam – zbog čega koristite pseudonim? U čemu je razlika između Arne Dala i Jana Arnalda ili, možda još bolje, koliko ste vas „dvojica“ različiti?

Počeo sam da pišem neke vrlo ozbiljne tekstove pod svojim pravim imenom Jan Arnald, ali onda sam odlučio da promenim žanr i tako je nastao novi autor Arne Dal, koji se uzdigao iz ruševina Jana Arnalda. Između njih dvojice ne postoji neka bitna razlika, jer obojica nastoje da pišu temeljno. Jedina bi razlika bila u tome što vas pisanje krimića primorava da razmišljate malo drugačije. Stalno se krećete napred, nastojite da budete bliži rešenju problema, drugačiji vam je tempo i idete ka istini koja vas očekuje na kraju. Ta istina nije uvek savršena, ali je svakako mnogo bliža od one istine koja je bila na početku. I u takvom kretanju koje vam zadaje pisanje krimića, nalazi se nešto duboko terapeutski: najpre, bivate bačeni u haos, zatim kosmos počinje da se širi, kreira se novi poredak a istorijske činjenice se menjaju. I tek onda vam se ukazuje svetlost, na kraju tunela. 

Prijavite se za Newsletter

Podelite

Share on facebook
Share on google
Share on twitter
Share on linkedin