Intervju: Irsa Sigurdardotir za magazin NIN

Share on facebook
Share on twitter

Poznata islandska autorka za NIN govori o romanu „DNK” i razlozima popularnosti žanra kriminalističkog romana

Mislim da kriminalistički roman nudi mnogo više od šturog opisa zločina, jer bi ljudi onda čitali samo vesti ukoliko je to razlog zbog kojeg vole krimiće. Ali taj žanr obećava nešto što se u stvarnosti ne događa često, a to je pravda

 

Tekst: Dragan Jovićević, 
NIN

 

Nju su nazvali kraljicom islandskog trilera. Njene romane uporedili su sa delima Stivena Kinga. Za njene priče kažu da lede krv u žilama. A za njeno pisanje da izaziva nelagodnost, baš kakva je potrebna jednom napetom kriminalističkom štivu.

Spisateljica Irsa Sigurdardotir, poznata kao kraljica nordijskog noara, višestruko je nagrađivana za svoja dela u kojima se posvetila pripovedanju kriminalističkih sadržaja. Nedavno na srpski prevedeni roman DNK (izdavač Dokaz izdavaštvo) pokazuje zbog čega je ova mračna i zastrašujuća priča donela niz priznanja ovoj autorki i održala je na tronu na kome se nalazi.

Roman počinje brutalnim ubistvom mlade žene u njenom domu u Rejkjaviku, gde je jedini svedok ubistva, ispostaviće se, njena sedmogodišnja ćerka. Kada nedugo zatim bude ubijena još jedna žena, policija je zbunjena jer, osim tragova pronađenih na mestu zločina, ne uviđa nikakvu vezu između žrtava. Nedavno unapređeni policijski inspektor Huldar obraća se za pomoć dečjem psihologu Freji koja radi u Dečjem domu, ustanovi specijalizovanoj za pružanje pomoći deci koja su pretrpela neki vid traume. Njihova saradnja zakomplikovana je činjenicom da su nedavno proveli noć zajedno, kada se Huldar lažno predstavio kao stolar koji živi van grada…

Iz intervjua sa Irsom, do kojeg smo došli zahvaljujući Dokaz izdavaštvu, zaključili smo da je privatno daleko vedrija u poređenju sa tonom njenih priča. Njena dela prevedena su na više od trideset jezika, a inače je po vokaciji građevinski inženjer, od čega nije odustala ni kada je stekla svetsku slavu kao pisac.

 

Šta vam pisanje znači? Kako izgleda taj proces, kako se pripremate za sledeću priču?

 

Koliko volim da pišem, moram da priznam, više od toga volim da čitam. Uvek čitam nešto kako bih se pripremila za pisanje, ali još češće onda primoravam sebe da se zaustavim u čitanju. Na taj način, moram da kreiram sopstvenu priču kako bih upotpunila moju potrebu za čitanjem. To je tehnika o kojoj sam čitala u intervjuu sa islandskim nacionalnim timom iz briža, koji su postali svetski šampioni pre nekoliko godina. Oni su se pripremali za takmičenje tako što nisu igrali uopšte. Na taj način, postali su željni igre kada su konačno izašli da se takmiče i pobedili su druge timove koji su imali daleko konvencionalniji pristup pripremama.

 

I tako dolazimo do vaših romana. U njima ima više ubistava nego što ih ima na Islandu. Zbog čega vas taj žanr intrigira? Šta mislite, zbog čega je inače intrigantan skandinavskim piscima?

 

Mislim da pisanje o ubistvu pruža tu mogućnost da se više vežete za likove, na jedan interesantan način. Dakle to nije samo o ubijanju i napetosti u rešavanju slučaja, već je o tome kako se ljudi nose sa traumom koja prati čitav sled događaja. Takođe, kriminalistički romani otvaraju nama piscima vrata da pišemo o društvenim bolestima, nešto što su u svojim pisanjima šezdesetih godina u Švedskoj postavili pisci kao što su Maj Ševal i Per Vale (Sjövall and Wahlöö u originalu, prim. ur.).

 

Dopada mi se ta ironija u vašem romanu DNK. Nekoliko duhovitih momenata u samom zapletu je veoma zanimljivo. Da li je to taj vaš osobeni začin kojim ste bliži publici?

 

Nekada sam pisala samo humoristične priče i veoma mi je teško da se toga u potpunosti oslobodim kada sednem da pišem. Ali takođe, svesna sam da ne mogu da stavim isuviše šala u kriminalistički roman kako ne bih uništila napetost same priče, tako da mi se čini da dodavanje malo ironije zadovoljava moju potrebu da imam nešto više od horora i tuge između stranica.

 

Iza svakog lika u DNK osećamo njihov društveni status. Koliko vam je bitno da pišete o različitim klasnim odnosima i njihovom uticaju na smernicu jednog lika u priči?

 

Smatram da je to važno jer se time dobijaju različite dimenzije jednog lika. U stvarnom životu, ljudi nisu samo proizvod njihovih genetskih predispozicija već i društvenih okolnosti u kojima odrastaju. Tako da mislim da su to moji pokušaji da učinim likove što realističnijima koliko i uživanje u pisanju priča o poreklu svakog od njih – to je ujedno dobar način, rekla bih, da ih bolje i razumem.

 

Šta mislite, zbog čega su zapravo krimići uvek toliko popularni među čitaocima?

 

Mislim da kriminalistički roman nudi mnogo više od šturog opisa zločina, jer bi ljudi onda čitali samo vesti ukoliko je to razlog zbog kojeg vole krimiće. Ali, mislim da taj žanr obećava nešto što se u stvarnosti ne događa često, a to je pravda. Na kraju knjige uvek će se naći neka vrsta rešenja a to nije uvek slučaj kada su u pitanju ubistva u društvu. Takođe, to rešenje će otkriti čitaocu i razlog zbog kojeg je do ubistva došlo, što opet nije slučaj u pravim slučajevima počinjenih zločina.

 

I da li onda unapred znate kako će se vaš roman završiti ili pustite da vas i samu jednostavno iznenadi? Imam utisak da ste se i sami iznenadili kako se završava DNK? Ili grešim…

 

Uvek znam kako će se priča završiti kad sednem da je pišem. Znam početak i kraj, i mislim da znam kako ću se kretati iz tačke A u tačku B. Ali isto tako često odlučim da promenim put kojim je knjiga krenula, iako to retko kada utiče na moju odluku kako će se zapravo priča završiti.

 

Dopali su mi se osećaji samoće i straha od intimnosti u vašem romanu. Ali zbog čega ste baš to iskoristili u priči? Da li mislite da su to dominantna osećanja u svetu danas?

 

Mislim da su i samoća i strah od intimnosti veoma zanimljive osobine ponašanja pojedinca i da su mnogo češće danas nego dok sam odrastala. Ljudi se mnogo više fokusiraju na sebe. Čak sam pročitala i članak u kome se savetuje novim roditeljima da ne misle samo na bebu, već i da osiguraju sebi dovoljno slobodnog vremena i da uživaju u životu. Iako je ovo nešto što je u redu u malim količinama, mislim ipak da bi život bio mnogo bolji kada bismo manje mislili na sebe a više o drugima.

 

Da li su onda aktuelne svetske politike odgovorne za osećaj samoće kod ljudi?

 

Dobro pitanje, mada ja nemam dobar odgovor na njega. Ali ipak verujem da su aktuelne politike u svetu proizašle iz nezadovoljstva kod ljudi razočaranih prethodnim političarima i lošim vladama u prošlosti – i koji su hteli da pobegnu od nečega što je postalo naporno i neinteresantno. Takođe, ima nečega i u tome što ljudi danas više nisu spremni da pročitaju dugačak tekst, već se fokusiraju isključivo na naslove. Stoga je lako onima koje smatram veoma lošim liderima da grabe pažnju javnosti kroz naslove, bez da se ulazi u njihovu suštinu. Ali ja sam optimista i nadam se da ćemo jednog dana svi mi imati neku vrstu jednakosti, mira i pravde svuda, iako mi istorija ne nudi mnogo razloga da u to i verujem.

 

Vi ste jedina žena pisac krimića na Islandu. Kako to uopšte izgleda?

 

Srećom, sad i imamo druge žene pisce krimića u odnosu na period kada sam počinjala. Sada nas ima, čini mi se, oko pet žena redovnih pisaca, što je u redu. Ali ja inače živim više nego normalnim životom. I dalje sam privremeno zaposleni građevinski inženjer. Jedino što me razlikuje od drugih, pretpostavljam, jeste to što putujem mnogo sa mojim knjigama, ali pored toga živim baš kao i svi drugi, mnogo vremena provodim kod kuće i gledam Netfliks (smeh).

 

Rekli ste da radite kao inženjer. Da li ima mnogo više povezanosti između inženjera i pisca, nego što to na prvu loptu izgleda?

 

Moj posao inženjera mi pomaže da izgradim zaplet. Zaposlena sam u projektnom menadžmentu izuzetno zahtevnih projekata, kao što su elektrane, tako da sam navikla da držim mnogo stvari u glavi koje moraju da se sastave, kako projekat ne bi doživeo fijasko. Ali takođe tu postoje i različitosti koje pomažu, jer kad završim radni dan nije mi teško da dođem kući i pišem. Da radim preko dana sa tekstom, kao novinar ili advokat, bilo bi mi verovatno mnogo teže da sednem i nateram se da pišem.

 

Prijavite se za Newsletter

Podelite

Share on facebook
Share on google
Share on twitter
Share on linkedin