Vesti/Blog

Intervju: Stina Džekson za Brana's Divine World


Švedska književna zvezda za BDW govori o svom romanu Srebrni put, književnim uzorima i ulozi koju književnost ima danas

Tekst: Dunja Pešut za Brana's Divine World

Jedna od najlepših strana sticanja čitalačkog iskustva jeste upoznavanje sa piscima koje do tada još nismo čitali. Iščekivanje tog prvog susreta sa rečenicom, odmeravanje snaga spisateljskih veština i naših očekivanja koje je u prvim poglavljima ili pesmama najnapregnutije, a onda onaj trenutak kada nas delo u potpunosti kupi i autor zainteresuje – sve je to početak jednog lepog prijateljstva. Kada nas očaraju književnici iz ranijih epoha, obično tada posežemo za svim knjigama koje su napisali, a ukoliko se radi o našim savremenicima, radujemo se svakoj novoj knjizi i svakoj novoj mogućnosti da autora čujemo i van književnog teksta.
Zahvaljujući vrednim izdavačima i prevodiocima danas imamo mogućnost da pratimo šta se to dešava na savremenoj svetskoj književnoj sceni i upoznamo se sa piscima koji formiraju savremene nacionalne književnosti. Jedna od takvih izdavačkih kuća jeste i Dokaz izdavaštvo zahvaljujući kojoj imamo priliku da se upoznamo sa nordijskim noarom. Kroz ovu njihovu ediciju ukrstili smo svoja književna znanja sa Srebrnim putem Stine Džekson, otisnuli se na krajnji sever Švedske u potrazi za izgubljenim životima i tako stekli novog prijatelja u književnosti čija ćemo dela rado čitati. No, ljubaznošću izdavača dobili smo mogućnost i da upotpunimo čitalački doživljaj kroz razgovor sa autorkom. Na taj način dobili smo jedan potpun pogled na književno delo.
Stina Džekson je Šveđanka koja već deceniju živi u Denveru, gde i nastaje roman Srebrni put. Dobitnica je brojnih književnih nagrada za ovo delo, a ono je do sada pronašlo put do mnogih knjižara širom sveta. Nadamo se da vas je roman zaintrigirao i da ćete rado učestvovati u Brana’s Book Club diskusiji, a do tada sa vama delimo intervju ne bismo li na taj način upotpunili vaš čitalački doživljaj.

U jednom od intervjua rekli ste kako pišete o onome što vas plaši, što vam je neprijatno i od čega plačete. Doživljavate li pisanje kao katarzu, eskapizam ili svoj angažman putem kojeg ćete ukazati na neke od važnih, zastrašujućih problema svakodnevice?
Mislim da je sve od navedenog. Pisanje mi omogućuje da iskusim snažne emocije, ali u zoni komfora i omogućuje mi da živim nečiji život jer tokom pisanja bivam duboko uvučena u život svojih likova, te osećam i doživljavam sve što oni čine. Pisanje je toliko intezivan proces, ali sve se to na kraju i vrati. Svaka knjiga je putovanje.

Vaš prvi roman nosi naziv “Srebrni put” po jednom toponimu Kanade – Auto-putu suza – koji vas je podsetio na zemlju iz koje potičete – Švedsku. Znamo da je ponekad potrebno da se odmaknemo u tuđe dvorište i iz te perspektive sagledamo svoje – koliko vam je život u Denveru pomogao da bolje upoznate svoju zemlju i svoj narod?
U potpunosti. Nisam mogla da sagledam mesto u kome sam odrasla dok sam u njemu živela i selidba u SAD mi je otvorila oči i omogućila mi da spoznam ko sam i odakle potičem na način na koji to nikako ne bih mogla da sam ostala. Od kada sam otišla, naučila sam mnogo o svojim korenima. Povezanost sa severnom Švedskom i veza sa prirodom tamo postale su mi očigledne nakon preseljenja. Priroda nikada nije daleko u severnoj Švedskoj, baš suprotno, ona je uvek tu. Hrani te i neguje.

Srebrni put – staza na kojoj nestaju životi, na kojoj se traga za tuđim životima, ali i za sopstvenim, okružena je šumom, gustim drvećem koje krije strašne pojedinačne sudbine marginalizovanih, iščašenih ljudi. Da li je srebrni put metafora za današnji život i svet?
Možda i jeste. Sigurno je da postoji otklon od starog načina života, pomeranje ka gradovima. I zaista postaje sve teže mladim ljudima da ostanu i osnuju život u ruralnim sredinama. Unutrašnjost severa često biva zaboravljena od strane urbanista, onih koji donose odluke, a takođe, ova regija još uvek trpi posledice kolonijalne istorije koje znatno utiču i na današnji život. Tako da je put možda metafora i za promenu i za tu konstantnost koja je van naše moći.


Vaša priča u romanu Srebrni put obiluje detaljima. Dok čitamo možemo da čujemo zvuk vetra, padanja snega, pljuskanje vode jezera u dugom nordijskom danu, ptice, dah ljudi, možemo da osetimo i mirise ljudi, hrane, šume. Vidimo njihove pokrete, žile na rukama, zamućene poglede. Zalazite i u duboku psihologiju svojih junaka. Koliko je teško živeti u jednom paralelnom svetu, iskonstruisanom do toliko živih detalja, dok stvarate roman?
Biti fizički udaljen od mesta i čeznuti za njim je zapravo najbolja pozicija tokom pisanja. Tera me da angažujem sva svoja čula, da pokušam da prizovem udaljena mesta – njihov miris, zvukove koji se tamo čuju, osećaj koji se javlja prilikom koračanja kroz močvare. Mnogo se oslanjam na svoje sećanje i takođe mudro koristim svoje vreme kada posetim svoju porodicu u Švedskoj. Napravim mnogo fotografija, snimam zvukove i takođe uživam u razgovoru sa starijima, onima koji nikada nisu otišli.

Roman zaista prikazuje jednu negativnu sliku današnjeg društva. Glavni junak kao da i sam živi u jednom paralelnom univerzumu ispunjenom mrakom, tugom, nemoći i samo na trenutak konstatuje da život oko njega nastavlja da teče normalno, ali da ga on više ne prepoznaje. Do kraja ćemo pratiti kako će se njegova potraga za izgubljenom ćerkom odvijati i da li će uspeti da se uključi u normalne tokove života. Da li biste ovaj roman opisali kao roman nade ili upozorenja za današnje društvo?
Srebrni put je zaista priča o gubitku i bolu, o tome kako oni menjaju nas i naša shvatanja, poglede. Otac iz moje priče je izgubio sebe traživši svoju ćerku. Kada priča počinje, on je samo senka onoga što je nekada bio, neko koga niko ne prepoznaje. I upravo to sam želela da istražujem svojim pisanjem, kako tragedija zauvek može da promeni i nas i šansu da ponovo pronađemo neku vrstu sreće ili možda čak i ljubavi. Ne želeći da govorim previše o samom kraju romana, mislim da tu negde sigurno ima i nade. Malo svetla koje sija kroz drveće.


I struktura dela je formirana tako da donosi dve paralelne priče koje će se u jednom trenutku isprepletati. Vrlo vešto ste ih vodili i uklapali do poslednjeg momenta držeći čitaoce u interesovanju za obe priče. U jednom od svojih intervjua rekli ste kako vam je Fokner uzor. Da li se njegov uticaj može direktno čitati u nastojanju da stvarate paralelizme u priči i gradite duboku psihologizaciju svojih junaka?
Fokner je definitivno moja velika inspiracija i pravi majstor pripovedanja. Ako ljudi vide i najmanje sličnosti između naših dela, ja sam duboko počastvovana. Čitajući Foknera shvatila sam šta sve dobra literatura može da učini. Zato je sam pokušaj dostizanja makar jednog dela onoga što je on postigao velika motivacija za mene kao pisca.

Očinska figura dominira ovim romanom, pročitala sam da i u novom romanu pišete iz perspektive jednog oca, otkuda interesovanje za ovaj pogled na svet?
Uvek su me fascinirale porodične veze. Krvne veze, možemo i tako postaviti formulaciju. Često su uticaji koje naši roditelji ostavljaju na nas oni uticaji koje ćemo mi ostaviti na svoju decu – kao da ponavljamo šablone generacijama. I često pokušavamo da zacelimo rane iz detinjstva sa partnerima u odraslom dobu. Porodica je izuzetno moćan i fascinantan deo ljudskog postojanja i to je nešto o čemu ću verovatno pisati uvek.

Problematika nestanka mladih devojaka, nasilja nad ženama, disfunkcionalnih porodica, gubitka deteta za jednog roditelja izuzetno su bolne teme, ali i veoma aktuelne. Studirali ste pravo, pa i susreli sa zakonskim regulativama kada su ove oblasti u pitanju. Kakvu ulogu ima književnost u rešavanju ovakvih problema i ukazivanju na njih?
Mislim da je književnost zaista moćna jer nam omogućava da iskusimo bol u sigurnom okruženju. Knjige imaju moć, kao i celokupna umetnost, da nas povežu i učine manje usamljenima. Književnost možda neće rešiti naše probleme, ali može da nas zaleči. U tome je njena najveća moć.

Dobitnica ste nagrade The Glass Key za najbolji skandinavski kriminalistički roman (2019), priznanje Švedske akademije kriminalističkih pisaca za najbolji švedski kriminalistički roman (2018), kao i nagradu Knjiga godine (2019). Sve one govore o tome šta književna javnost misli o vašem delu. Vaš roman će čitati članovi BDW čitalačkog kluba i diskutovati o njemu na Instagramu. Koliko vam je značajno da čujete i mišljenje čitalaca i saznate kakav život vodi vaš roman sada kada više nije u vašem nadzoru?
Mišljenje čitalaca je ujedno i veoma uzbudljivo i zastrašujuće. Nekada sam se plašila da pokažem drugima ono što pišem, a i danas se povodom toga još uvek osećam veoma ranjivom i smatram to vrlo intimnim. Ali, takođe sam i zahvalna na čitaocima i njihovim iskustvima o delu. Zaista sam naučila mnogo iz njihovih interpretacija. Neverovatno je kako jedna priča može biti pročitana na toliko mnogo različitih načina. Predivno je iskustvo podeliti roman sa tako mnogo čitalaca i zaista sam iskreno zahvalna.

Roman su opisali kao delo koje nam ne izbija iz glave, koje izaziva intenzivne emocije, opojno, uzbudljivo, napeto… Ja sam nakon čitanja bila izuzetno potresena, ljuta i tužna. Budući da nas u okviru Brana’s book cluba čeka čitanje, kako biste vi opisali svoje delo i preporučili ga čitaocima?
Rekla bih da je Srebrni put roman tuge i gubitka, ali takođe i roman istrajnosti. Kako nastaviti dalje nakon što se najgore već dogodilo? Kako naći snagu i nastaviti dalje kada je sve izgubljeno? To su pitanja koja sam želela da istražujem kada sam pisala ovaj roman i mislim da je to razlog što rezonuje sa tako mnogo čitalaca, zato što svako od nas u sebi s vremena na vreme nosi takve misli i strahove. Srebrni put vas vodi na emotivno putovanje, ali mogu da obećam da postoji svetlo na kraju svakog tunela.

Koliko ste upoznati sa srpskom književnošću i možete li nam preporučiti neki švedski roman koji bi trebalo da pročitamo?
Žao mi je što moram da kažem da ne znam mnogo o srpskoj literaturi, ali bih volela da dobijem neke preporuke i volela bih da čitam više srpskih autora u budućnosti.
Švedski romani koje bih preporučila uključuju trilogiju Niklasa Nat o Daga (Niklas Natt och Dag) koja počinje romanom 1793. To je jedan napet i izuzetno dobro napisan istorijski krimi roman koji će vas pratiti dugo nakon čitanja. Takođe, preporučila bih švedske autorke Saru Stridsberg (Sara Stridsberg) i Linu Volf (Lina Wolff) čiji romani su izvrsno napisani i pripadaju krugu najbolje literature koju Švedska trenutno može da ponudi.
Mi smo zaista našli dragocenim odgovore koje je sa nama podelila Stina Džekson. Nadamo se da ste već uzeli primerak romana za sebe i da ćemo se za mesec dana sresti na Braninom Instagram profilu i zajedno pričati o Srebrnom putu.
Intervju