Tekst: Nil Armstrong za bbc.com
Stiven King ga je nazvao jednim od „jedina dva velika romana o natprirodnom u poslednjih sto godina”, autorka romana Iščezla Džilijan Flin kaže da je to „jedna od najjezivijih priča o duhovima ikada”, a sam autor je bio toliko uplašen nakon ponovnog iščitavanja rukopisa da ga je bilo strah da ode na spavanje.
Okretaj zavrtnja Henrija Džejmsa, roman o guvernanti koja pokušava da zaštiti dvoje male dece od zlih duhova na zabačenom seoskom imanju, od svog objavljivanja užasavao je i šokirao čitaoce, a poslednjih nekoliko decenija pokazao se veoma privlačnim za scenariste. Nova filmska verzija, The Turning, imala je premijeru početkom ove godine, još jedna je u pripremi za striming platformu Quibi, a nedavno je počela da se prikazuje i dugo očekivana serija na Netfliksu.
Serija The Haunting of Bly Manor izmestila je radnju Džejmsove priče, objavljene 1898, u osamdesete godine 20. veka. Ona se nadovezuje na seriju režisera Majka Flanagana The Haunting of Hill House, njegovu hvaljenu adaptaciju romana autorke Širli Džekson, koji je onaj drugi „veliki roman o natprirodnom” o kojem govori Stiven King u tekstu Danse Macabre, svojoj studiji o žanru horora iz 1981. godine.
U promotivnom materijalu za svoju novu seriju, Flanagan, rođen u Salemu, kaže da je Okretaj zavrtnja „u genetici mnogih filmova koje volim, kao i u delima mnogih autora koje volim...Vidite kako Stiven King ne bi bio Stiven King bez Širli Džekson, i kako Širli Džekson ne bi bila Širli Džekson bez Henrija Džejmsa.” U Netfliksovoj seriji, guvernanta – sada au pair – bori se sa sopstvenim demonima kada prihvati posao da se brine o dvoje dece, čije čudno ponašanje u velikoj staroj kući postaje sve više uznemirujuće.
Inspiracija iz stvarnog života
Džejms, Amerikanac koji je živeo u Engleskoj, dobio je ideju za svoj kratki roman iz priče koju mu je jedne zimske večeri ispričao niko drugi do vrhovni autoritet za zagrobni život, vođa Engleske crkve, kenterberijski nadbiskup.
Edvard Vajt Benson bio je otac Džejmsovog prijatelja, takođe pisca E. F. Bensona. Kada je 10. januara 1895. Džejms bio u poseti u nadbiskupovoj kući, Njegova Svetost mu je ispričala, kako je on to zabeležio u svom dnevniku, priču o „deci (ne zna se koji je broj dece u pitanju i koliko imaju godina) koja su ostavljena na brigu slugama u staroj seoskoj kući, nakon smrti roditelja. Sluge, zle i izopačene, kvare decu; deca su loša, puna zla, do krajnje mere. Sluge umiru (nije jasno na koji način) i njihove utvare , kao priviđenja, prikazuju se deci u kući.”
Od ovog sirovog materijala, Džejms je uspeo da napiše priču koja je predstavljena kao pisana ispovest sada mrtve neimenovane naratorke. Ona je dobila posao kao guvernanta dvoje anđeoske siročadi, desetogodišnjeg Majlsa, koji je trenutno u internatu, i osmogodišnje Flore ˗ u Blaju, udaljenom plemićkom imanju na jugu Engleske. Majls je izbačen iz škole zbog nekog nepoznatog ispada. Mlada guvernanta ubrzo shvata da dvoje naizgled nevine dece komuniciraju sa dva duha, koje ona viđa u kući i na imanju. U pitanju su duhovi njene prethodnice, gospođice Džesel, i njenog ljubavnika, pakosnog sobara Pitera Kvinta. Postoje ozbiljni nagoveštaji da je par imao neprikladan odnos sa decom – seksualno zlostavljanje je jedna od interpretacija. Naša sve više uznemirena naratorka pokušava da ih zaštiti od duhova, ali sve se završava tragedijom. Guvernantina priča je uvedena u predgovoru, a o njoj grupi prijatelja na seoskoj zabavi govori muškarac kojem je guvernanta mnogo godina ranije poverila rukopis.
Stiven King ga je nazvao jednim od „jedina dva velika romana o natprirodnom u poslednjih sto godina”
Džejms, željan da se otrese neuspeha koji je doživeo kao pisac pozorišnih komada – nekoliko dana pre nego što je sreo nadbiskupa, jedan od njegovih komada na premijeri je dočekan sa podsmehom – i zabrinut da li će zaraditi nešto novca, učinio je priču najstrašnijom što je mogao. Svom prijatelju Edmundu Gosu ispričao je da je, nakon što je pročitao rukopis pre objavljivanja, bio toliko uplašen da nije smeo da ode na spavanje. Uspeo je da postigne željeni efekat. Jedan kritičar napisao je da je to „najbeznadežnija priča o zlu koju smo imali prilike da pročitamo”. Drugi je upozorio da knjigu ne bi trebalo davati kao poklon.
Nije prošlo mnogo pre nego što su kritičari shvatili da je jedino previše napeta guvernanta ta koja vidi duhove. Kućepaziteljka, gospođa Grouz ne vidi ništa. Deca insistiraju da ništa ne vide. Da li je moguće da je sve to samo u njenoj glavi?
Bezbrojne misterije
„Dvosmislenost Okretaja zavrtnja ide mnogo dalje od pitanja ’da li su duhovi stvarni ili ne’”, kaže Dara Dauni, profesor engleskog jezika na koledžu Triniti u Dablinu i urednica Irskog žurnala za gotske i horor studije. „Jednom kada počnete da ga čitate, shvatate da ništa u njemu nije zaista jasno – ko je guvernanta, odakle piše, šta vidi, zašto misli ono što misli o deci, šta se događa na kraju, šta bi mi trebalo da shvatimo iz priče, šta oni ljudi u sobi koji slušaju priču misle o njoj, i tako dalje.”
„U predgovoru njujorškom izdanju iz 1908, Džejms kaže da želi da natera čitaoca da ’misli o zlu, da sam razmišlja o tome’. Drugim rečima, on nam nikada ne kaže šta bi duhovi mogli da rade ili govore deci, ili šta se desilo u kući pre nego što je guvernanta stigla, tako da mi u to projektujemo sopstvene najgore noćne more. Zbog činjenice da je Džejms pisao otprilike u isto vreme kada i Frojd mogli bismo da padnemo u iskušenje i učitamo nešto seksualno u celu priču, ali u stvari to bi moglo da bude bilo šta. Knjiga je deo duge tradicije američke gotike još od 16. veka, koja se naslanjala na puritanski strah od đavola, od nepoznatog, od sopstvenih grehova, od crne magije, od posednutosti đavolom ili duhovima, od ’Indijanaca’ u šumi, i tako dalje. Mislim da je zbog ovoga knjiga savršena za stalno reinterpretiranje – svako doba naglašavaće ono čega se najviše plaši.”
Među onima koje je inspirisao Okretaj zavrtnja nalazi se i Edvard Parnel, autor knjige Ghostland, memoara koji se vrte oko priča i filmova o duhovima. „Mislim da se veliki deo trajne privlačnosti Okretaja zavrtnja krije u njegovoj majstorskoj dvosmislenosti”, kaže on. „Priča može da se čita na bezbroj različitih načina i Džejms nam pruža samo malo konkretnih tragova koji nam mogu pomoći da shvatimo njen smisao.”
„Čitaoci mogu da dožive decu kao jezivu zato što su, spolja gledano, sa svojom naizgled dobrom naravi, ’blistavom’ pojavom i očiglednom nevinošću ˗ suprotnost zlu. Pa ipak, ako poverujemo priči nove guvernante, sve je to varka, a u stvari su ih Kvint i gospođica Džesel iskvarili na neki užasan, nepoznati način. Za moderne čitaoce Majls i Flora poseduju i dodatni nivo horora zato što smo navikli da gledamo đavolsku, posednutu decu kao čest motiv u horor filmovima ˗ uzmimo za primer plavokosu decu u SF horor filmu Selo ukletih nastalom po romanu The Midwitch Cuckoos autora Džona Vindama, ili Regan u Isterivaču đavola, ili Demijana u Predskazanju.”
Postoji oko 30 ekranizacija romana Okretaj zavrtnja. Možda najpoznatija jeste film The Innocents (1961), u kojem glavnu ulogu igra Debora Ker, a scenario su zajednički napisali Truman Kapoti i Džon Mortimer. Filmska kritičarka Polin Kel opisala ga je kao „najbolji film o duhovima koji sam ikada gledala”. The Turning je priču prebacio u severnoameričku regiju Nova Engleska, dok će se verzija platforme Quiby dešavati na ostrvu u severozapadnom Pacifiku. Sa druge strane, Netfliksova serija je ostala verna Džejmsovom mestu dešavanja radnje, a to je Eseks u Engleskoj. Ime dadilje Deni Klejton u stvari je omaž Džeku Klejtonu, režiseru filma The Innocents.
Gledajući unapred, čini se vrlo verovatnim da će Okretaj zavrtnja nastaviti da izaziva pažnju kod novih generacija filmskih i televizijskih stvaralaca. Biograf Lindal Gordon, koji je autor knjige Henry James: His Women and his Art, kaže da nije teško shvatiti zašto je to tako. „Uočljiva je jedna stvar: dok je Henri Džejms bio neuspešan kao dramski pisac, ispostavilo se da je sjajan autor za veliki i posebno za mali ekran, a razlog za to je očigledan – on istražuje unutrašnji život čoveka i zbog toga je njegovo delo pogodno da dočara ljudsku intimu na ekranu.”
Džejmsovi izmišljeni likovi sada kao da žive neki sopstveni život. Pokojna autorka Rumer Goden uselila se 1968. godine u Lamb Haus u Raju, koja je danas vlasništvo Nacionalnog fonda, a nekada je bila kuća Henrija Džejmsa. Živela je tu nekoliko godina i tvrdila je da ponekad može da oseti prisustvo dvoje dece koja je posmatraju. Doživljavala ih je kao Majlsa i Floru.