Svet Donala Rajana: psovke, odlučne žene i prizori koji greju dušu

Donal Rajan, rodom iz severnog Tipererija, pokupio me je kolima ispred autobuske stanice u Nineu. Plan je da pričamo o njegovom životu i radu dok me vozi kroz kraj Donala Rajana. On ga, naravno, ne zove tako – pisac koji sebe opisuje kao „čudan spoj sujete i stidljivostiˮ nije dovoljno sujetan da bi mu dao sopstveno ime. Ali ne može se poreći da je upravo ovaj kraj književni pejzaž njegovih romana, uključujući tu i dela The Spinning Heart, The Thing About December i All We Shall Know.

Likovi iz njegovog novog, izuzetno upečatljivog romana Kraljica Ostrva blata takođe su ovde ukorenjeni. Dok se vozimo kroz predgrađe Ninea, on objašnjava koliko je osećaj mesta ključan za njegov rad. „Godinama i godinamaˮ, kaže, nije imao poverenja u svoje pisanje jer nije bilo povezano s mestima koja poznaje. „Pokušavao sam da stvorim nešto što nije postojalo ni u mojoj mašti. Delovalo je lažno. Nije zvučalo istinito.ˮ To se promenilo kad je počeo da koristi „geografiju i jezik svog zavičajaˮ. Dok se vozimo, njegovi romani oživljavaju kroz uske seoske puteve, polja i putokaze pored kojih prolazimo. Tu je znak za Grobnice Lenstermenovih, gde je Lampi, mladi vozač autobusa iz romana A Low and Quiet Sea, vodio ljubav sa svojom devojkom Kloi. Tu je i popularno kupalište Youghal Quay, slikovito mesto u kojem se često nađu njegovi likovi.

Ovu novu knjigu napisao je izuzetno brzo – tokom dvanaest nedelja prošlog proleća i leta. Pre toga je dve godine pisao mnogo duži roman, koji „nikome zapravo nije bio po voljiˮ. Glasno se nasmeje dok to priča. „Poslao sam ga i mislio da je savršen.ˮ Da li mu je delovalo kao da je izgubio dve godine? „Ni najmanje. Drago mi je što postoji. U njemu sam uradio stvari koje ranije nikad nisam probao u fikciji. Znam da bi uz dovoljno vremena za doradu mogao da se objavi. I dalje mislim da je to sjajna priča. Ali kad ti urednik ukaže na nešto, iznenada ti se otvore oči... Pomislio sam: 'K vragu sve, napisaću nešto drugo.'ˮ

Naslov tog nečeg drugog, Kraljica Ostrva blata, već je imao u glavi, zajedno sa maglovitom idejom o kući u kojoj žive četiri generacije žena u selu nadomak Ninea. Nedavno je pročitao roman iz pedesetih, Mr and Mrs Bridge autora Evana S. Konela, napisan u više od 100 vinjeta. „Bilo je divno čitati roman na taj način, pa sam pomislio da bi moglo da bude divno i pisati ga tako.ˮ Kad je počeo da piše, svaka vinjeta je imala oko 500 reči. „Tako da sam rešio da ih sve napravim tačno od 500 reči – čisto iz zabave, bar u prvom nacrtu. A onda sam postao opsednut tom idejom.ˮ

„Ništa nije krenulo naopakoˮ, kaže. „Moram da budem bez stresa dok pišem, i upravo tako je bilo ovaj put.ˮ Spominje kako njegov kolega, pisac Kevin Pauer, ima teoriju da svaki romanopisac u životu napiše bar jednu knjigu koja samo poteče iz njega. „To proleće i leto bilo je kao savršena oluja pisanja. I najčudnije je bilo to što bih završio svaku vinjetu misleći: ‘Ovo je sranje’, ali sam znao da će mi za sat vremena, kad se vratim, izgledati bolje – i uvek je bilo tako. Završena knjiga se jedva razlikuje od prvog nacrta. Sve je jednostavno išlo kako treba.ˮ A kad je poslao rukopis urednicima? „Bili su mnogo entuzijastičnijiˮ, osmehuje se.

U srži, roman govori o porodici. Mlada udovica Ajlin – kraljica iz naslova – je neustrašiva žena koja voli da psuje i koja se s istim žarom svađa i voli svoju svekrvu Nanu. Tu je i Ajlinina ćerka Serša, a kasnije i devojčica po imenu Perl. Ajlin radi u lokalnoj kladionici. Taj detalj je inspirisan njegovom majkom, En, koja je osamdesetih radila u kladionici, uzvikujući kvote uglavnom mušterijama muškarcima i računajući sve u glavi. „To mi je tada delovalo kao nešto neverovatno kulˮ, oduševljeno kaže.

Glasovi Ajlin i Nane bili su pokretačka snaga romana. Rajan nikada nije upoznao svekrvu svoje majke, po kojoj je Nana delimično oblikovana, ali je odrastao slušajući priče o njoj. Kao mlada žena, Mej Rajan (rođena Beri) poznavala je Ednu O’Brajen. „Kad je Country Girls objavljen pa zatim zabranjen, moja baka je nabavila nekoliko primeraka i delila ih uokolo. Počela je tada da skuplja zabranjene knjige, vodeći neku vrstu ilegalne biblioteke, dok je živela kao nadzornica farme na obronku brda. Navodno su viđenije osobe iz kraja, župnici i advokati dolazili u kuću i pozajmljivali knjige.ˮ

Ajlin je delimično zasnovana na njegovoj majci. „Ali moram da naglasim: Ajlin je mnogo prostija. Iako ni moja majka nije daleko od togaˮ, smeje se. Dok vozimo, pokazuje znamenitosti iz detinjstva, kao što je kuća Donija Nilona, legendarnog igrača hurlinga i bivšeg direktora njegove osnovne škole. Stajemo kod stambenog naselja u selu Njuton, gde je Rajan živeo kao dete sa bratom i sestrom. „Kao klinac, mislio sam da je ovo rajˮ, kaže gledajući kuću. „Bilo je tako sigurno, komšije sjajne. Još uvek nekako boravim ovde u svojoj mašti. Kad god me nešto muči, u mislima se vraćam ovamo.ˮ Žene porodice Ejlvord iz romana žive upravo u takvom naselju.

Kaže da je roman „moje viđenje žena koje poznajemˮ. Koliko ima njegove supruge En Mari u knjizi? „O, svuda je,ˮ kaže prisećajući se kako se neko na Tviteru požalio da je previše pominje u intervjuima. „Taj tip je rekao nešto kao: ‘Pokušavam da zavolim tog Donala Rajana, ali stalno priča o ženi.’ˮ

Ali istina je da o En Mari često govori, često joj pripisuje zasluge što je postao pisac – njegov prvi roman, The Spinning Heart, objavljen je 2013. dok je još radio kao državni službenik. „To je zato što je ona ključna za moju priču. Ne bih bio pisac bez nje. Ona me naterala. Znala je da sam ranije pisao i da u sebi nosim taj identitet pisca, ali da me je bilo sramota toga. Rekla je: ‘Samo to uradi. Glupo je da znaš ko si i šta treba da budeš, a da ne uradiš ništa.’ Mada, nije baš tako to sročila. Pre će biti: ‘Ajde bre, popni se gore i napiši roman, hoćeš li?’ˮ

Kaže da mu je supruga često inspiracija kad piše o ženama, što u ovom romanu posebno dolazi do izražaja. „Ona je žena koju najbolje poznajem i jako je snažna. U poslednjih deset godina imala je dva karcinoma – grlića materice i dojke – i pobedila ih je. Osećam ogromno divljenje prema njoj.ˮ

Svako poglavlje nove knjige ima naslov od jedne reči – Revenant, Fortune, Blackbird, Moonshine – i počinje kratkom rečenicom. „Kako si, jebem li ti sve, mogla da zatrudniš?ˮ — jedna je od upečatljivijih. Rajan u razgovoru često psuje; isto važi i za njegove likove. Kada pomenem kako je rekao da ne podnosi kad ljudi ismevaju njegov rad, usledi vatrena, psovkama protkana anegdota o nekom ko je prezrivo komentarisao njegov rad na društvenim mrežama. Kratki izvod iz anegdote: „Samo mi je mrak pao na oči. Poludeo sam. U fazonu, šta ti, jebote, zamišljaš ko si?!’ˮ

Želi da razjasni da pravi razliku između ismevanja i negativne kritike. „Jedan moj roman su sasuli u paramparčad u Njujork Tajmsu, ali me nije pogodilo jer kritika nije bila podrugljiva. Samo se kritičarki iskreno nije svidela knjiga.ˮ Uglavnom su reakcije čitalaca i kritike bile pozitivne. „Recenzije su lutrija... a mislim da sam od desetine i desetine pisama podrške dobio možda tri loša.ˮ Poslednjih nekoliko godina, otkako je napustio državnu službu, Rajan predaje kreativno pisanje na Univerzitetu u Limeriku. „Imao sam mnogo sreće. Da ste šesnaestogodišnjem Donalu rekli da će pisati knjige, bio bi oduševljen kako su stvari ispale na kraju.ˮ

Kao i u svim njegovim romanima, i u ovom je utkano mnoštvo tema – porodične svađe oko zemlje, tinejdžerska trudnoća, klasna nejednakost, mentalno zdravlje. Pojavljuju se likovi iz ranijih romana, uključujući porodicu iz prethodne knjige Čudno cveće. Tu su i dva izuzetno nasilna i potresna samoubistva. Kaže da je biti pisac kao da si „sociopatski bog. Stvaraš ljude i uništavaš ih... a ti likovi dobijaju stvarne oblike u mašti čitalaca.ˮ Pamti kako je, kad je pisao svoj prvi roman The Thing About December, njegova porodica, a posebno majka, zavolela lik Džonsija Kanlifa.

„Tada nisam imao ni ambicije ni šanse da budem objavljen. Porodica je obožavala Džonsija i tugovala za njim. Majka mu je skoro mesto za stolom spremala, toliko ga je volela.ˮ Posle 47 odbijenica, Rajanovu bajku pokreće trenutak kad je roman izvučen iz gomile rukopisa u izdavačkoj kući Lilliput Press. Tada je odlučeno da će prvo biti objavljen The Spinning Heart, njegov drugi roman. „Mama je rekla: ‘Eto, to se Džonsiju ceo život dešavalo. Uvek je bio skrajnut. Jadni Džonsi nikad neće biti objavljen.’ Ali, naravno, jeste.ˮ The Thing About December postao je bestseler i učvrstio Rajanovu poziciju među najvažnijim irskim piscima današnjice. Prošle godine postao je prvi Irac kome je dodeljena Jean Monnet nagrada za evropsku književnost. Dve njegove knjige pretočene su u pozorišne predstave.

Stižemo ispred kuće njegove majke, blizu Ninea, i ulazimo. Donalov otac iznenada je preminuo pre pet godina, a prošle godine njegova majka dobila je dijagnozu raka, s prognozom od šest meseci. „Ali nisu znali s kim imaju posla, Rošin. Ja sam ti čista seljačka krv. Još sam ovdeˮ, kaže En Rajan, terajući psa od stola dok Donal stavlja vodu za čaj.

„Jesi li oprao te bakterije iz Kasltroja sa sebe?ˮ, zadirkuje sina, koji živi sa En Mari i decom, Tomasom i Lusi, u Kasltroju, kraj Limerika. En, strastveni čitalac i sjajna pripovedačica, žena koja je kupovala kutije knjiga na veliko za svoju decu i radila na kasi u Tesku dok nije obolela, napravila nam je sendviče s šunkom i sirom na belom hlebu bez korice. Čeka negovateljicu iz hospisa i ne štedi reči hvale za njihovu brigu.

Na polici iza nje nalaze se svi Rajanovi romani. Da li je ponosna na sina? „Rekla bih da smo jako srećni zbog njegaˮ, kaže. „Ponos ide pre padaˮ, dodaje Donal dok uživamo u sendvičima i kolačima. Pričamo o psovanju u knjigama i u stvarnosti, a En kaže: „Svi mi psujemo, ali obećala sam Bogu da više neću, jer umirem od raka.ˮ Tren kasnije već kuje planove kako da se Kraljica Ostrva blata proda u milion primeraka i adaptira za film.

Nakon ručka pozdravljamo se s En i vraćamo u auto. Nešto ranije, Donal mi je govorio o nastavku romana koji trenutno piše. Biće to treći i poslednji deo njegovog aktuelnog trogodišnjeg ugovora s izdavačkom kućom Doubleday. Zadovoljan je što je stigao do te tačke. „Imam osećaj da sam ispunio svoj deo dogovora.ˮ Dok to govori, vozimo se preko Tauntine – najvišeg vrha planine Ara – posmatrajući prizore jezera Derg od kojih zastaje dah. Uopšte me ne bi iznenadilo ako jednog dana budu postojale zvanične ture sa vodičem kroz ˮkraj Donala Rajanaˮ. To je verovatno samo pitanje vremena.