„Probudio sam se od buke, s rastućom željom da razbijem facu onome ko je pravi. Bila je to mama, koja se popela na merdevine visoke dva metra s kanticom zelene farbe okačenom oko vrata. Dva od tri šalona sa zadnje strane kuće već su bila ofarbana, a ona se mučila da otvori treći. Šalon se blokirao zbog zarđale brave, otud i tandrkanje koje me je izbezumljivalo. Nije bilo svrhe da je pitam šta to radi. Ako to nije bio znak demencije, ne znam šta bi bilo.
Počeo sam da je psujem i da vičem na nju da, dođavola, siđe odatle, jer će pasti i slomiti vrat ili, još gore, razbiće prozor i moraćemo da platimo. Prodrmao sam merdevine dovoljno jako da je uplašim. Proklinjao sam je, znajući da se boji kletvi više nego višestrukih preloma i troškova. Mama nije sišla. Držala se za zid kao istopljena žvakaća guma, sve dok nije uspela da otvori prokleti šalon i potroši sve zeleno iz kantice.”

Odlomak //