// Mnogo si mi puta rekla: „Ajme, Nedo, kad više negde ne živiš, ti si tamo mrtav. I kad mrtav čovek ode tamo gde je ranije bio živ, to je kao da dolazi duh. A svi se duhova plaše, zar ne? I deca i odrasli.” Nisu mi bile jasne te tvoje reči, nisam mogla da razumem zašto si već mrtav tamo gde više ne živiš. Jednostavno, živiš na drugom mestu i možeš bilo kad da otputuješ tamo gde si ranije živeo. Za moju generaciju putovanja su postala nešto najnormalnije, izbor turističke destinacije, a ne egzistencijalno pitanje. I ne, ne bi se svi uplašili kada bi te videli. Na primer, ja se tebe ne bih uplašila da živim u Splitu, a ti iznenada dođeš. I zar ljudi koji nas vole ne bi voleli da nas ponovo vide? Čak i ako smo duhovi? Pa, ti si u Splitu bila devojka, živo biće, imala si drugarice i sudbina je htela da se zaljubiš u Italijana. Zar ljubav, koja bi trebalo da veruje u sve i svemu da se nada, pretvara ljude u duhove kad se negde presele zbog nje? //

Odlomak