// Iako je prilikom bekstva nisu nijednom pomenuli, moj deda i njegov brat Siksto nisu prestajali da razmišljaju o svojoj majci: šta će biti s njom, da li će je ponovo videti? Mučno sećanje na nju pratilo ih je tokom čitavog putovanja, sve dok im se putevi nisu razišli. Kada bi prizivali to sećanje, nakon što je prošlo dovoljno vremena da mogu da pričaju o tome, a da ih ne boli, pamćenje obojice bi na tom delu postalo maglovito. Njihove verzije su bile slične, skoro iste, ali nijedan nije znao kako je moj deda završio u Saragosi, a Siksto u Valensiji. Moguće je da su se po dolasku u Talaveru, koju su do tada znali samo po nazivu na polusrušenoj tabli na izlazu iz grada, izgubili zbog haosa koji je zavladao i prestrašene gomile u potrazi za utočištem. Dok su shvatili, već je bilo prekasno. Nije vredelo da se traže. [...] Videli su se ponovo tek nekoliko godina kasnije. Kada su se ponovo sreli u porodičnoj kući i primetili bolno odsustvo svoje majke, za koju je njena sestra Eulalija pretpostavila da je mrtva posle nekoliko nedelja potrage nakon što su Mavari sve uništili, moj deda i njegov brat nisu bili u stanju da se zagrle. Izbegavali su da se pogledaju u oči i samo su se rukovali, u znak uljudnosti na koju su se prisilili da izbegnu negodovanje svoje tetke Eulalije. Na Sikstovom licu, koščatom i ispijenom zbog zatočeništva u koncentracionom logoru Albatera – niko, čak ni Isabel, njegova žena, ne zna kako je uspeo da pobegne odatle – bila je duboko urezana ozlojeđenost, nesreća što je, udarom sudbine, upao na pogrešnu stranu kao gubitnik, samo zbog toga. //