// U svim vezama postoje trenuci, možda ih ne primetiš kad se pojave, ali kad se osvrneš unazad, možeš ih sagledati i znati kao da se tad, baš u tom času, delić ljubavi koju smo imali okrnjio i potrošio, i ako dovoljno krunimo taj kameni blok, naposletku ništa ne ostane, i ništa se ne može popraviti. Nepopravljivu štetu čini rezbarenje po drvenom postolju zajedništva.
Bilo kako bilo, negde usput se jedan, ako ne srećan, onda barem održiv brak izmenio i pretvorio u nesrećan. Možda je oduvek bio osuđen na neuspeh, možda put beše neumoljiv, a od njega nemoguće odstupiti. Možda je tako bilo za sve njih. A možda je tako za svakoga?
Eska je od takvih misli uhvatio nemir, a dlačice na vratu su mu se naježile. Ništa ga nije plašilo više od pada u kandže sopstvenoj sudbini koju je nemoguće promeniti. U to nije hteo da veruje. Više od svega želeo je da preuzme vlast nad sopstvenim životom i sudbinom. Da ne ide istim putem kao roditelji. Sad je prvi put bio ispunjen nekom vrstom tihog prebledelog besa, osećanjem da mu se žuri, kako mora odmah da dela, te da mu nikakav skot neće stati na put.
Moralno pravo bilo je na njegovoj strani, u to beše uveren. Ako bi gore bio sudija koji bi na dan svođenja računa odlučivao ko je postupio ispravno, a ko pogrešno, presudio bi u Eskovu korist. Moglo bi se reći kako to što je uradio možda nije bilo moralno ispravno, ali je i te kako bilo moralno opravdano. I postupio je na svoju ruku, kao svoj čovek, a to, to je bio osećaj da vlada situacijom. Osećaj je bio sasvim nov i sjajan.
Esko, čovek koji dela. //

Odlomak