Aktivirajući neke od tema takozvane emigrantske književnosti, Stevan Vraneš svojim romanom prvencem suvereno stupa na književnu scenu. Pričom o čoveku koji se vraća iz Kanade u Srbiju posle više od dvadeset godina, Vraneš uspeva da razvije intimističku porodičnu dramu svog junaka istovremeno skicirajući i društvenu stvarnost savremene Srbije. Njegovi pogledi su precizni i dubinski, jer on uporedo posmatra generaciju današnjih četrdesetogodišnjaka, koji su bili duhovne žrtve ratova i tranzicije devedesetih godina i genereaciju milenijalaca. S istančanim humorom i veštinom da dramaturški čvrsto vodi priču i oblikuje junake koji su dobro motivisani, Stevan Vraneš se u Devojačkoj sobi ukazuje kao nov, originalan glas, s potencijalom da se sa nekim budućim temama čvršće pozicionira u našoj književnosti.

Kakav je pogled na svet iz Devojačke sobe? Kakav je svet u koji gleda bivši dezerter i egzilant povratnik, razveden i inficiran krizom srednjih godina koju leči svakodnevnim koktelom fitnesa, zdrave ishrane i telovežbi? To je svet nepomirljivih klasnih podela, profesionalne stagnacije i generacijskih smena, svet-klopka u koji bi silom svog libida da se uključi neko ko je redukovan da bude voajer života koji se dešava drugima. Između melodramske porodične intrige, Beograda koji više ne poznaje i mladih svedenih na kopulativno pulsiranje korigovanih i napumpanih tela, Devojačka soba ostaje oaza savremenog Beograda koji pasivno čeka svoje obnavljače ili rušitelje – da oplemeni varvare koji su zagospodarili ili da im se konačno prepusti. Roman Stevana Vraneša je prijatno otkriće savremene srpske književnosti.

Promišljen roman, koji počinje lagano i začudno, jer likovi i situacije nisu očekivani niti na prvu loptu, sve dok ne postane jasno da je iznevereno očekivanje, namerno baš to – iznevereno na svakom nivou. Junak romana je aristotelovski junak, više nego „faličan”, a opet nismo imuni na njegove voajerske suze, koje su ipak suze živog čoveka, a voajerstvo savršeno odabrana radnja da se ispriča ova priča. Ništa ovde nije slučajno – ni par koji se tako „usputno” doseli u priču, ni ko ga čini, ni način na koji se hvata korak sa Beogradom. Tako naivno i tako nespremno za njegovu toksičnost, na koju smo imuni izgleda jedino mi koji smo se predali njegovim mutacijama.

Nerazjašnjeni odnosi iz prošlosti, nedovršene priče, traume, ali i romantizovana sećanja prepliću se sa mnoštvom neočekivanih i raznorodnih susreta i novih ljudi sa kojima se glavi junak Aleksandar upoznaje. Drugi sloj čini kontekst, ondosno proniciljiva i vrlo autentična panorama Beograda danas i to iz ugla nekoga ko mu je nekada pripadao a više ne, te je istovremeno i iskusni domaćin i iznenađeni gost. Ako govorimo o jednoj emociji koja karakteriše ovu knjigu onda je to romantizovani šarmantni cinizam sa punim opravdanjem, začinjen pametno doziranom duhovitošću i provokacijom.